Incident 31591

Projekat 31591 ili Treca traka je projekat zapocet u cilju razvijanja ljudskog oruzja ili bolej reci cudovista koja su trebala sluzili vojsci JNA. Celo istrazivanje je nasledjeno od strane Bruna Nikolausa Marie Weber, nacistickog istrazivaca koji je radio ljudske eksperimente tokom vladavine nacista. Po zvanicnim informacijama, on je umro 1956. ali sam ga svojim ocima gledao kako stoji, prica i eksperimentise govoreci na nemackom i slabasnom srpsko-hrvatskom. Zvali su ga po kodnom imenum Medved, jer je u ustanovi 883 bilo striktno zabranjeno upotrebljavati prava imena. Zvanicni lider projekta bio je doktor Kromislav Dizdarevic iz Tuzle, kog sam i licno nazalost imao priliku upoznati, ali svi smo znali da je Medved imao glavnu rec.

Moj zadatak je isprva bio prost. Kao vojnik sa cetvrtom klasifikacionom dozvolom, mogao sam obilaziti gotovo sve nivoe baze i davati dnevne izvestaje o stanju eksperimenata i podnositi raport kancelariji za javnost, koja je vodila racuna o tome da niko ne progovori ni rec o projektu. Par puta se desilo da su neki od radnika pominjali sta rade svojim porodicama te su naredbe bile izdate da se i oni a i njihove porodice dovedu u bazu i posluze za sledece eksperimente. Nakon par dovodjenja ptica pevalica, niko se nije usudio govoriti nekome o tome sta radi. Pricali su kako su vozili kamione, autobuse, radili pri vojsci i slicno, ali je projekat Treca traka bio tajan koliko god je to bilo moguce u to vreme.

Ja sam bio obican vojnik, kao sto sam i naveo dok nisam napravio glupavu gresku da procitam i saznam vise o tome sta se desavalo u projektu. Nisam imao propust za sektore u kojima su se vrsili eksperimenti, iako sam o njima morao izvestavati tj prinositi izvestaje. To sam radio na osnovu usmenih objasnjenja naucnika koji su mi donosili izvestaje koje sam ja formulisao i pisao u jedan dokument, sazeto. Jednom prilikom sam, praveci se lud odlucio otici u donje sektore kako bih video eksperimente, pod izgovorom da mi treba neko da potpise formular za predlog. Zapravo sam znao da je covek koji to inace potpisuje, moj prijatelj Zoran Trebevic, taj dan bio bolestan. Cim sam usao unutra, dva vojnika su mi trazila propust i razlog dolaska, sto sam pokusao objasniti. To nije upalilo te su me istog momenta oborili na pod, vezali lisicama i odveli kod porucnika Mihajla Zinica koji me trebao saslusati. I kod njega moja prica nije pila vodu te sam zavrsio u pritvoru. Nisam se toliko uplasio dok nisam video jednog vojnika kako nosi plocicu sa oznakom "Subjekt 81" i lepi je na moja vrata. Tada sam bio prestravljen.

Cetiri dana su me mucili i isprobavali svakave injekcije na meni. Davali su mi elektrosokove, nocu nisam mogao spavati od bolova a jutrima sam ih molio da me puste i da je u pitanju velika greska. Onda sam ugledao Zorana, prisao je mojoj celiji, usao unutra i rekao da nisam normalan ako sam pokusao to sto sam pokusao. Pruzi mi fotoaparat i rece da ce me pustiti al da bezim u sumu, daleko. Uz fotoaparat dao mi je i uniformu naucnika, belu kakvu su i oni nosili i zastitnu kapu. Fotoaparatom sam morao dokumentovati sve usput sto sam mogao bez da me iko primeti. Bila je to stara RF Hunter 35 kamera te nisam mogao slikati najbolje. Oci su mi mrzle od prizora koje sam gledao dok sam izlazio odatle. Ljudi sa kostima u obliku siljaka koji im vire iz kicme, ljudi crvenih ociju, izduzenih udova i dlakavi po celom telu. Video sam jednog koji je bio zavezan metalnim okovima za zid. Verujem da je to jer je bio ekstremno jak, a to mislim zbog sipki od njegovog kaveza koje su bile gotovo cele iskrivljene.

Pobegao sam prvo preko sume, preko Drine za Bosnu, pa Hrvatsku i onda za Nemacku. Nisam smeo da se vracam do 2000. godine a svoju porodicu nisam video do tad. U medjuvremenu mi je i otac umro.